Зајам је аранжман према којем власник имовине дозвољава другој страни да је користи (обично готовину) у замену за плаћање камате и повраћај имовине на крају аранжмана зајма. Зајам је документован у меници. Ако се било који део зајма и даље плаћа на датум биланса стања предузећа, преостали салдо на зајму назива се плативим зајмом.
Ако се главница на зајам плаћа у наредних годину дана, она се у билансу стања класификује као текућа обавеза. Било који други део главнице који се плаћа у више од једне године класификован је као дугорочна обавеза. Ако је уговор о зајму прекршен, али се зајмодавац одрекао услова уговора, то би и даље могло значити да се целокупан износ зајма технички плаћа одједном, у том случају би га требало класификовати као текућу обавезу.
Камате које ће зајмопримац убудуће дуговати на зајам нису евидентиране у рачуноводственим евиденцијама; евидентира се само с временом, јер доспела камата постаје стварна обавеза.
Зајмодавац ће можда морати да створи резерву за сумњиве рачуне како би надокнадио свој портфолио зајмова који се плаћају, у ситуацијама када се чини да зајмопримац неће враћати неке зајмове.
Обавезе за зајам разликују се од обавеза по томе што се на њих не обрачунава камата (осим ако плаћање касни) и обично се заснивају на стеченој роби или услугама. На зајам који се плаћа наплаћује се камата и обично се заснива на ранијем примању износа готовине од зајмодавца.
Као пример зајма за плаћање, предузеће добија зајам од 100.000 америчких долара од зајмодавца треће стране и евидентира га терећењем готовинског рачуна и кредитним рачуном за плаћање зајма. После месец дана, предузеће враћа 10.000 УСД зајма, плус камате, остављајући 90.000 УСД на рачуну за зајам.
