Организација може претрпети бројне трошкове када издаје дуг инвеститорима. На пример, када се издају обвезнице, издавалац ће за то сносити рачуноводствене, правне и трошкове осигурања. Правилно књижење ових трошкова издавања дуга је да се у почетку признају као средство, а затим се терете за трошкове током века трајања обвезница. Теорија која стоји иза овог третмана је да су трошкови издавања створили добит за финансирање издаваоца која ће трајати неколико година, па би трошак требало признати током тог периода. На пример, ако се за издавање обвезница са животним веком од 10 година настану трошкови од 40 000 УСД, тих 40 000 УСД треба капитализовати, а затим их наплатити (амортизовати) по стопи од 4 000 УСД годишње током наредних 10 година.
Механика овог рачуноводства је да се прво терети рачун имовине за издавање дуга, као што су трошкови издавања дуга, док се на терет рачуна рачуна који се плаћа мора признати призната повезана обавеза. То значи да ће се трошкови издавања иницијално појавити у билансу стања издаваоца. Затим се, у редовним интервалима, део имовине терети за трошкове терећењем рачуна трошкова трошкова издавања дуга и књижењем рачуна имовине трошкова издавања дуга. То поступно пребацује трошкове из биланса стања у биланс успеха. Ако се издавалац одлучи да превремено отплати свој дуг, тада се повезани трошкови издавања дуга који још увек нису терећени трошковима троше истовремено.
Алтернативни рачуноводствени третман је одједном наплатити све трошкове издавања дуга. Ова опција је доступна када је износ ових трошкова толико низак да су небитни за резултате наведене у билансу успеха издаваоца.
